Poučne priče

Dve zvezde. Ona i on.

Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne znajuci jedna za drugu.Sjale su svaka svojim sjajemvere, ljubavi, nade, dobrote i prastanja. Svaka svojim sjjem u mnostvu ostalih, stvarale su nebeski hram mira i svetlosti.

Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.

Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez sjaja svetla drugih ostajal je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jednu jedinu slabasnu zraku svetlosti. Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrve snage, misleci na kraj.

Ali, gotovo neverujuci ugledala je jednu ispruzenu zraku koja ju je dodirnula, potom jos jednu, dve..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.

Kako se jos vise, jace zahvaliti?

- Gledati i slusati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da koja gubi sjaj ispruzi prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne cekaj!

- Kako je prepoznati , kako znati?
- Znat ces! Osetices!

Sada nosis u sebi zraku mene.

Ona je plesala, plesala, plesala… po trgovima, parkovima, ulicama… vetar u kosi bio je muzika… svi prolaznici oduševljena publika… Mnogi muškarci su joj prilazili, zapitkivali, patili, nudili, molili… Neki su samo ćutali i divili se, lišeni hrabrosti čak i da joj se poklone. A ona je samo plesala i tiho pevušila neke, samo njoj razumljive stihove. Niko nije znao odakle je dolazila svakoga dana sa prvim zracima sunca, rasčupana i musava. Na maloj fontani gradskog trga bi se umila i doterala. I pre nego se pojave prvi trgovci sa svežom ribom i mirisnim kiflama, ona je bila spremna da ponovo otpočne svoj ples. Govorilo se da je luda, da je omađijana, ili čak utvara. Niko je nikad nije dodirnuo, pa nisu čak znali ni da li je stvarna. Sa poslednjim zracima sunca je nestajala, a da niko nikada nije video ni kuda ni kako. Noću, bila je san mnogih momaka, ali i onih koji to već odavno nisu. A taj njen ples, nije bio samo muzika. Bilo je u njemu i gneva, i prezira, i milosti, i mudrosti, i magije i večnosti i posebno neke mistične nedokučivosti. Jedino čega nije bilo, nije bilo ljubavi. Ono što niko nije znao, znala je ona. Znala je šta je ljubav. I znala je da zna. Zvuči nestvarno da neko ko zna šta je ljubav, pokazuje sve, samo to ne. Zvuči nestvarno za one koji to ne znaju, a mnogi nisu znali. Pitala je neke retke, kojima je dozvolila da joj čuju glas i dodirnu stas, šta je to ljubav. Nije dobila odgovor. Ljubav to je jedan san koji sanja oduvek. U snu je onaj koji jedini zna šta je ljubav. Ona zna da on postoji i da sada nekud luta i traži nju. Ona zna i da će je sigurno pronaći. A kad se sretnu oni će se prepoznati. Prepoznaće se kad vide sebe u očima onog drugog. Tada će znati da je on muškrac za nju, a ona žena za njega. I dok su drugi mislili da je luda, omađijana i nestvarna, ona je, dok je plesala, zagledala muškarcima u oči, ne bi li se u nekima videla. Ali videla je samo žudnju i pohotu, tugu, ludost i plitkost, sve osim sebe. Ponekad bi joj se učinilo da je u nekom pogledu to možda ona, ali to je bio samo tren i lik bi se izgubio čim bi prišla bliže. Sa poslednjim zracima sunca, kad mnoge hvata kokošije slepilo, iskradala se od ljudi i trčala poljima i šimama do svoje kolibe. Usput je brala mirišljave trave, cveće zadevala u kosu, jela sočne bobice i divlje lešnike i bademe. A kad stigne u svoju kolibu od pruća, sva je rasčupana i musava, i sva kao veštica razigrana. Onda raspali vatru i legne u postelju od suvoga lišća i mirisnih trava da joj koža miriše na bilje. Legne i usni svoj san. Dok ona sanja, duša joj juri okolo po mesečini i skuplja mesečev prah i zvezdanu maglicu, koju čuva da pokloni čoveku iz svoga sna. Mnogo je tako vremena prošlo u čekanju.

A onda, jednog dana kad je sunce tek zašlo, dok je bosa trčala po livadi, učinilo joj se da čuje neki glas iz obližnje šume. Silno se iznenadila, jer dugo, dugo tuda niko nije prolazio. Čak i ne pamti poslednjeg putnika namernika koji je zašao tako daleko od puteva i staza, u svet koji je bio samo njen. Kada je prišla, ugledala je mršavog čoveka, ispijena lica, kao zaustavljenog u vremenu. U njegovom pogledu videla je samo tamu.
- Ko si ti? – pitao je.
- Nisam ona koja misliš da jesam, – odgovorila je i kao vetar otrčala dalje, ne videvši ni tada u njegovim očima ništa osim tame.

Prošlo je nekoliko dana, a na istom mestu ugledala je isto ispijeno lice. Kao da je sve to vreme tu čekao da mu ponovo priđe. Malo se dvoumila, ali se setila da je u njegovim rečima i glasu osetila nešto što je bilo drugačije od svih glasova koje je slušala od ljudi. Prišla je polako, ne iz straha ili nesigurnosti, nego zato što je osetila da on baš nju tu čeka. Kad je prišla blizu, videla je da za ruku drži malu devojčicu.

- Ko si ti? – upitala je sad ona njega.
- Ja sam patuljak.
- Zašto si patuljak kad ne ličiš na patuljka?
- Nekad sam bio princ, sad sam patuljak.
- Bićeš opet princ.
- Da bih bio princ, treba da imam princezu. A ko si ti? – upita ponovo on nju.
- Ja sam veštica. Možda mogu da te pretvorim u princa.
- Ne možeš. Za to je potrebno da me poljubi prava princeza.
- Dobro, onda ja idem.

I otišla je. Ali nešto je u tom patuljku, koji je nekada bio princ, bilo neobično. Nešto ju je držalo budnom do kasno u noć. Te noći skupila je najviše mesečeve maglice. Sutradan ga je ponovo videla na istom mestu. Više se nije dvoumila da li da priđe.

- Ko ti je to? – pitala je pokazujući očima na malu devojčicu.
- To je moja patuljčica.
- A gde je sada tvoja princeza?
- To je tužna priča.
- Hoćeš li da mi je ispričaš?
- Hoću, ako hoćeš da je čuješ.
- Hoću.

Malo je ćutao i gledao u zemlju, a onda se zagledao u mesto gde je zašlo sunce i počeo dagovori glasom koji je bio beskrajno pun tuge.

- Nekada davno, bio sam isto patuljak, jer nisam znao za ljubav. Ona sa kojom sam delio život nije umela da mi je pokaže. Dugo sam tako lutao, sam samiji i od same samoće, dok jednoga dana nisam naišao na nju, na moju princezu. Poljubila me je i od patuljka sam postao princ. Bio sam presretan. Ostavio sam onu koja nije umela da mi pokaže ljubav, ucveljenu, jer je mislila da me voli. Sa mojom princezom pošao sam na put prateći sunčev trag danju, a mesečev noću. Išli smo tako dugo poljima, šumama, livadama, proplancima, brdima i planinama, pustinjama. Zaustavljali se samo tamo gde smo osećali da nas je umor savladao. Malo se okrepili pa išli dalje. Na jednom takvom mestu u dubokoj šumi, ona ode do nekog žbuna odakle joj se učinilo da čuje dečji plač. Kad se vratila, u rikama je nosila malu princezicu. Presrećni nastavili smo put u troje. I opet smo išli dugo, dugo, dok jednoga dana moja princeza nije počela da posustaje. Posustajala je sve češće i sve više. Kad više nije mogla sama, uzeo sam je u naručje i opet dugo, dugo nosio. Ali ona je bivala sve slabija, dok jednoga dana nije sasvim posustala. Tu gde je stala sada je samo znamen. Nas dvoje, malo smo tu postajali i nastavili put -
patuljak i patuljčica.
- Tuguj koliko budeš morao, a kad više ne budeš morao, znaćeš da negde postoji ona koja će te ponovo načiniti princom, – rekla je i za trenutak osetila svu njegovu tugu kao svoju, a onda otišla. Obećala je da će se vratiti sutra kad sunce ugasi svoj poslednji zrak.

A sutradan, dok sunce nije sakrilo svoj poslednji zrak, njen ples po trgovima i ulicama grada bio je drugačiji nego obično. Nešto se rasejalo u njoj i nije imala tu oštrinu u pogledu koja je sekla sve oko sebe.
A on je ostao na istom mestu gde ga je ostavila prethodne večeri i pustio da se u njemu nešto otapa. To što se otapalo, bolelo je. Kada se pojavila sa poslednjim zrakom sunca odmah mu je rekla:
- Znaš… ja te neću tešiti.
- Ne treba mi uteha, hoću da idem dalje.
- Dobro misliš.
- Ne smem drugačije, ostao bih tu gde sam sada, a ja moram da idem dalje. Uvek sam išao.
- Kuda to stalno ideš?
- Ne idem stalno, idem samo kad mi dođe da idem. A kad mi dođe da idem, ja moram da idem.
- To rade samo cigani.
- Znam. Zato volim cigane.
- Hoćeš da ti naberem malo sočnih bobica i mirisne trave?
- To rade veštice.
- Ja sam veštica, zaboravio si?
- Nisam, samo kažem da to rade veštice. Onda sve to kuvaju u čađavom kazanu.
- Napraviću ti melem za dušu.
- Ne postoji takav melem.
- Postoji ako veruješ.
- Sad niušta ne verijem.
- Dobro, onda ti ja ne trebam.
- Ne trebaš mi, ali bih voleo da si tu.
- Neću te tešiti. To rade one kojih ima svuda na tvom putu.
- Zato idem bespućem. Sad moram da pođem.
- Biću i sutra ovde.
- Znam, jer i ja ću biti.

Sledećeg dana, oni koji su se već danima divili njenom plesu, bili su preneraženi, ali i zadivljeni plesom koji je izvodila. Bio je to sasvim novi ples, prepun žara i ljubavi. I oni koji nisu baš znali šta je ljubav, nisu mogli da je ne prepoznaju u tim strastvenim pokretima. Jer svako od nas u sebi nosi klicu ljubavi, i uvek kad naiđe na nju, on će je sigurno prepoznati. A ona, ona je plesala sa sve više žara, ali i sa sve više nestrpljenja da sačeka zalazak sunca.
Daleko od grada i ljudi, u bespuću, on je već dugo provodio dane u tami. Svoju malu patuljčicu je puštao da leprša po poljima, ali sam nije izlazio iz tame bespuća i sigurnosti za koju je mislio da mu je ona pružala. Verovao je da nije došao kraj njegovim putovanjima zato što je ostao bez svoje princeze. Ali zapao je u to bespuće iz koga ne vidi put kojim bi pošao. Ono malo svetlosti što je ugledao na ivici šume, dok je gledao onu koja sebe naziva vešticom, musavu i rasčupanu, ličilo mu je na iskušenje kome treba odoleti. Svejedno, mučilo ga je poslednjih dana to iskušenje. Činilo mu se kao da ga to nešto što je ličilo na ono što je već imao, iskušava i nagoni na nemir u nogama, zove na put, pruža ruku i zove, zove… Šta poslušati? – srce ili savest? Srce ga nikad nije izdalo, ali savest… Pustiće ih da se bore u njemu. Crno sunce se dotaklo vrhova udaljenih planina. Vreme je da pođe do ivice svog bespuća gde ce doci ona. I pustio je srce da se tom susretu raduje. Kad je stigao, ona je već bila tamo.
- Čekala sam te, – rekla je.
- Zašto dolaziš, zašto pričaš sa mnom?
- Donela sam ti šumskog voća i divljih lešnika.
- Zašto dolaziš da pričamo?
- Tvoja priča je drugačija.
- Svako ima svoju priču, i svaka je drugačija.
- Tvoja mi se sviđa.
- Lepo ti stoji taj osmeh u kosi.
- Eto vidiš, samo ti si ga video, niko drugi.
- Sretao sam neke po ovom bespuću.
- Znam, ima ih još koji lutaju.
- Ja ne lutam.
- Ne više, sad imaš mene.
- Ti si posebna, ne ličiš ninakoga koga sam sretao.
- Znam, inače ne bih bila ovde sada.
- Mislio sam da ne postoji takav neko.
- Mnogi tako misle. Ja nisam za sve ista.
- Ovakva si samo za mene?
- Da. Pomiriši noć. Sve ima svoj miris.
- Zašto si samo za mene takva?
- Zbog jednog sna.
- Kakvog sna?
- Mog.
- Ispričaj mi.
- Možda jednom. Sad moram da idem.
- Pričaćeš mi sutra?
- Možda jednom…

Otišla je u svoju čađavu kolibu sa mislima zapletenim u rasčupanu kosu i nekim zvezdanim sjajem u očima. A u duši je počelo da klija ono seme koje ponekad nikad ne proklija. A on? On je osetio to klijanje u njenoj duši i prepoznao ga u sebi. Okrenuo se oko sebe i u tami počeo dušom da opipava put koji ga zove da ponovo krene dalje. Tama je počela da se razilazi i put mu je bio sve jasniji. Sve oko njega počelo je da dobija boje.
U gradu, po trgovima i ulicama, sve je stalo. Nastala je mrtva tišina. Jutro je osvanulo kao u ružnom snu. Nestalo je lepote i svetlosti, boje su potamnele i ostarile, grad je izgledao ružan i truo od učmalosti. Razigrana se nije pojavila tog jutra sa prvim sunčevim zracima, koji to više i nisu bili. Česma je presušila, jer se niko na njoj nije umio. U tom muku odnekud dopre glas „pronašla je ljubav u svom plesu, više se neće vratiti“ . I zista, više se nije vratila. Celog dana sakupljala je poljsko cveće i plela ga u venčiće, kačila po drveću u šumi, po zidovima svoje šumske kolibe. I ponovo je plesala, plesala, plesala, ali ovog puta sama, daleko od svih pogleda. I čekala je da u sumrak ponovo čuje taj glas.
Krčeći ostatke trnja koje ga je zarobilo u bespuću, a koje do sada nije ni primećivao, osećao je da mu nadolazi snaga, da misli o ljubavi. Ispunjen tom snagom skupljanom celoga dana osetio se velik i snažan, kao čovek. Pomislio je da više nije patuljak, ali nešto je ipak nedostajalo da tako i bude.
- Isplela sam ti venčić od livadskog cveća i mirisnih trava.
- Sve veštice koje znam su zle, plašim se da ga uzmem.
- Ja nisam zla veštica. Ja sam iz bajke koju ti još nisi pročitao. Ja sam dobra veštica.
- Samo su vile u bajkama dobre.
- Probaj ovu bajku, pa ćeš videti da ima i dobrih veštica.
- Staviću venčić na glavu. Ako se ne pretvorim u žabu, poverovaću da si dobra veštica.
- Kako ti izgleda?
- Osećam se jako moćno, kao da mogu da poletim.
- I možeš, ti si čarobnjak.
- Ti si me pretvorila u čarobnjaka?
- Ne, ti si to oduvek bio.
- Kako znaš?
- Ja sam veštica, a veštice sve znaju.
- Kaži mi šta je ljubav.
- To je ono što ćeš znati sam onda kad ti se dogodi.
- Da li se tebi već dogodila?
- Nije, ali hoće. Zar se tebi nije dogodila?
- Jeste.
- Ti onda znaš šta je ljubav, zašto mene pitaš?
- Da li je to ono što vidim dok mi pričaš?
- To samo ti možeš znati.
- Vidiš li ti ljubav dok ja tebi pričam?
- Neću ti sada reći.
- Kad ćeš mi reći?
- Kad budem videla tvoje oči.
- Ja sam te zavoleo.
- Sutra ću ti ispričati moj san.
Tako je i nestala, kao san. On je ostao da je čeka tamo gde ga je ostavila. I sve je manje sebi ličio na patuljka.
Dan beskrajan. Odšetala je do grada. Ljudi su je gledali zadivljeno, ali nisu je prepoznali, a taj osmeh i ta lepota, zračili su nečim što je opčinjavalo. Sada je ona gledala ljude. Prepoznavala je emocije na njihovim licima, ali nigde nije videla ljubav.
Njemu su jutro donele ptice na svojim krilima. Trnja koje ga je okruživalo više nije bilo. U pravcu sunca pružao se put. Znao je da je došlo vreme da ponovi krene, dalje, daleko od bespuća. To je jedini način da se nastavi život. Dan je proveo preturajući po sebi, stavljajući sećanja, doživljaje, emocije i sve ono što duša usput pokupi, na mesta na kojima je mislio da treba da stoje. Bilo je previše toga što je trebalo složiti, a neke stvari su se opirale tom spremanju. Ali znao je da tako mora.

Na mesto sastanka došli su u isto vreme, kao da su zajedno išli. Ona je nosila svoj san, a on svoju očišćenu dušu. Nije bila rasčupana i musava. Bila je lepa, u haljini od paprati.
- Ispričaj mi san.
- Sanjam ga dugo, otkad sam spoznala svoju žensku prirodu.
- Pričaj mi.
- Nikome nisam pričala.
- Meni hoćeš?
- Tebi hoću.
- Zato što te volim?
- Ne, mnogi su me voleli i pre tebe.
- Zašto onda baš meni?
- Zato što si ti iz mog sna.
- Kako znaš?
- Znam.
- Kako znaš?
- U mom snu je čovek koji sedi ispred male oronule kuće. Ne vidim mu lice, ali znam da je tužan, jako tužan. Ja tog čoveka volim svom svojom iskonskom ljubavlju. Volim ga oduvek. On je onaj koji me traži i koji će me naći. Ja verujem da negde postoji čovek koji postoji samo za mene.
- Zašto misliš da sam ja čovek iz tvog sna?
- Vidim to u tvojim očima.
- Šta to vidiš?
- Vidim tugu.
- Tužnog je teško voleti.
- Tuga će nestati, kad osetiš da stvarno voliš.
- Rekao sam da sam te zavoleo.
- Jesi, ali u tebi ima još ljubavi prema onoj koja se preselila u neki bolji svet. Ta ljubav, sada je tuga.
- To je valjda prirodno.
- Jeste. Ali na tebi je da izabereš. Možeš da ostaneš tu gde jesi i ceo život da provedeš tugujući, ili da kreneš u novi život, nekim novim putem, koji sam izabereš.
- Ako pođem tim novim putem, hoćeš li poći sa mnom?
- Ako stvarno poželiš da me vodiš, poći ću.
- Kako ćeš znati da to stvarno želim?
- Ako me budeš voleo kao što ja tebe volim.
- Kako ti to mene voliš?
- Čisto, iskonski svim svojim bićem. Ti si čovek iz mog sna.
- Ako ti kažem da i ja tebe tako volim, hoćeš mi verovati?
- Hoću kad vidim sebe u tvojim očima.

Znao je šta znače te reči. Ćutao je sluteći da ona oseća da u njemu još uvek ima ljubavi i tuge zaostale iz nedavne prošlosti, koja nije oslobodila njegovo srce da u njega stane sva njena ljubav. Još dugo su se sastajali na granici njegovog i njenog sveta. Govorili su o svemu, o ljubavima, o životu o svetu u kome žive, o svojim svetovima, koji su počeli polako da liče jedan na drugi. Granica ta dva sveta postajala je sve tanja i polako nestajala. Spoznavali su sličnosti i razlike, prihvatali ih ne želeći da menjaju to što jesu. Iako su im se svetovi sve više približavali, osećali su da to nije dovoljno da bi spoznali jedno drugo. Bili su suviše daleko svako u svom svetu. Onda je jednoga dana on pružio ruku preko granice i pozvao je u svoj svet. Nije se dvoumila ni koliko traje poslednji zrak sunca na zalasku. Prihvatila je ruku i prekoračila granicu. Tog trenutka granica više nije postojala – dva sveta su se spojila u jedan, mada se i dalje mogla videti razlika između njih. Uostalom, jedan je bio muški, a drugi ženski i ta razlika će uvek postojati. Prvo što je učinila kada je stala naspram njega i dok se gubila u njegovom naručju, pogledala ga je u oči. Znao je zašto.
- Šta vidiš? – pitao je sa zebnjom.
- Neću ti reći sada.

Znao je da u njegovim očima još uvek nije videla sebe. Poveo ju je u dubinu svog sveta, pokazao joj sve svoje radosti i tuge. Držao je u naručju i svu svoju ljubav koju je osećao za nju, izlio je kroz svoju dušu, telo, ruke, usne – njoj. Ona je činila to isto. Voleli su se ljubavlju koju su mogli da daju u tom trenutku jedno drugom.
Vreme je prolazilo. Stalno su se sastajali, s vremena na vreme odlazili jedno kod drugoga. On je čistio svoju dušu i pravio mesta za pravu ljubav za nju, ali mu se ta tuga stalno vraćala, nekad jača nekad slabija. Ona je to osećala i teško patila, jer je znala da je on čovek iz njenog sna. Proklinjala je što su se sreli prerano. Trenuci kada je njega obuzimala tuga bili su pakao za oboje. Čak su u takvim trenucima prestajali da se sreću u zalazak sunca. On je u takvim trenucima pokušavao da ode svojim putem bez nje, a ona ga je puštala, davala mu priliku da sam odabere. Činila je to iako je znala da će se kao trska prelomiti na pola i da više nikad neće biti cela. Ali on se stalno vraćao, rastrzan između ljubavi i tuge, birajući ljubav.
Na dan kada se navršila godina od kad je, ona koju je do tada zvao svojom princezom, sasvim posustala, otišao je na mesto gde se to dogodilo i poklonio se njenom postojanju. Kada se okrenuo i pošao nazad u njegovom srcu više nije bilo tuge. Ono što je do tada bilo tuga, postalo je lepo sećanje.
Kada se vratio, bespuća nije bilo. Bio je samo put koji se gubio u beskraju. Bila je i ona, koja je sve ovo vreme čekala da vidi sebe u njegovim očima.
- Vratio sam se samo ja, tuga je ostala tamo gde pripada.
- Mogu li da vidim tvoje oči?
- Možeš, ako ćeš mi reći šta vidiš.
Dugo je stajala pred njim, lepša nego ikada, zrela u ljubai, nasmejana i gledala ga u oči.
- Šta vidiš u mojim očima?
- Uzmi me za ruku i povedi na svoj put. Ti si čovek iz mog sna.

Sunce se rađalo, a putem prema suncu, držeći se za ruke, išli su On i Ona – Čarobnjak i Veštica……..

EPILOG

Još i danas neki pričaju da, noću kad je mesec pun, a zvezde trepere titravo, viđaju neko čudno svetlo koje dopire iz dubine šume u koju niko ne zalazi, a nebom proleti veštica i posipa zvezdani prah i mesečevu maglicu na zaljubljene. Ko bi ga znao, možda tako nešto i postoji.

Dirnula me ova priča, ....

Ljubav

Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, toje vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se cuva ljubav.

Onaj koga hranis

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu zivotnu istinu.
U dusi svakog coveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U dusi svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, zaljenje, pohlepu, aroganciju, samosazaljenje, krivicu, greh, srdzbu, inferiornost, laz, lazni ponos, egoizam.

Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono sto pruza uzitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdacnost, darezljivost, istinu, saosecanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;

-Koji vuk na kraju pobedi?

Deda odgovori sa smeskom na svom starom licu:

-Pobedjuje uvek onaj koga hranis.

Priča jedne sveće...

Priča jedne sveće...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek po tome što gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dve mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem postajem kraća, dajem
sve šta imam u korist svjetla, a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smem nešto dati...

Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vaše srdačnosti, od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
Kako ćete sačuvati sami sebe.
Mislim da samo onaj koji druge veseli postaje sam veseliji.
Samo onaj koji je svetlo drugima, sam će primiti svetlo.
Šta više gorite za druge to će svetlije biti u vama samima.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano mrmljaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrednije
nego sva tama svijeta.

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot.
Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova,a drugi je isceznuo.
Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."

Sad je Vreme

Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."

Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

Prolece

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:

"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece, a ja ga ne mogu videti".

Dobra strategija i osmeh su najveca snaga kojom covek raspolaze.

Ti si poseban !

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»
Ti si posebna ljubavi....

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas mogu staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

Cetiri svece

Cetiri svece su polagano gorele.
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam mir, ljudi me ne uspevaju sacuvati, nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam vera, nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam, nema smisla da gorim i dalje. "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam ljubav, nemam vise snage, ljudi cesto
zaboravljaju na mene. I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete.
" Sta je to ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se, dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece - ja sam nada."

Velika srca vole, mala traze da budu voljena

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan. Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesala sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotan u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sam u pustinji iz koje sam prvobitno pozvan. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogla da ubiješ srnu, da li bi mogla da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutan. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Svadja..

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

Prica o ekserima...

Bio jedan mali decak koji je imao losu narav. Otac mu je dao vrecu punu eksera i rekao da svaki put kada pobesni i izgubi kontolu nad sobom , ukuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana decak je ukucao 37 eksera. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio kontrolisati svoj bes, i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati narav nego zakucavati eksere u ogradu.

Napokon je osvanuo dan u kom decak nije zakucao ni jedan ekser. Otisao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo. Otac mu je tada odgovorio:
- Svakoga dana kada uspes kontrolisati svoje ponasanje, iz ograde iscupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana cecak je rekao ocu da je izvdio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikada nece biti ista. Kada u besu kazes neke stvari one ostavljaju oziljak, kao sto su ove rupe u ogradi. Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju.
Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizicka. Prijatelji su vrlo vredan dragulj, oni cine da se smesis, ohrabuju te da uspes u necemu, oni su spremni da te saslusaju, da podele tvoju bol, imaju lepih reci za tebe i uvek im je srce otvoreno.

Razgovor

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi - "Moje je vreme vjecnost" .
"Sta si me htio pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima.
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati, tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve, osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima, a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Mala kutija

Pocetak price ide daleko u proslost, kada je neki muskarac kaznio svoju petogodisnju cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Bozic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio:
“Ako nesto poklonis, ocekuje se da se u kutiji nesto nadje !”
Devojcica ga je zalosno pogledala i s suznim ocima rekla:
“Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oprostaj.
Do kraja zivota cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje vaznije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su andjeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteskoce i podsete nas na to, kako se leti.

Obeduj s Bogom!

Decak je zeleo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on zivi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim kolacicima i pakovanjem od sest boca vocnog soka te zapoceo svoju pustolovinu.

Kad je odmakao tri reda kuca, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.
Decak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osveziti vocnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolacic.
Starac ga je zahvalno primio i nasmesio se decaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je decak zazeleo ponovno ga videti, pa mu je sada ponudio bocicu vocnog soka.

Starac mu se ponovno nasmesio. Decak je bio izvan sebe. Sedeli su citavo popodne jeduci i smejuci se, bez da su izgovorili jednu jedinu rec.
U medjuvremenu se smracilo, decak je osetio umor i ustao je da podje, ali tek sto je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrcao natrag do starca i snazno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveci smesak do sada.

Kada je decak ubrzo otvorio vrata svoje kuce, majka je bila iznenadjena radoscu na njegovom licu. Upitala ga je: "Sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Obedovao sam s Bogom". No, pre nego sto je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: "Znas sta! Bog ima najlepsi osmeh koji sam ikada video".

U medjuvremenu starac, takodje prozet radoscu, vratio se kuci. Njegov je sin bio zacudjen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: "Tata, sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Jeo sam kolacice u perivoju s Bogom". Za svaki slucaj, pre nego sto je njegov sin odgovorio, dodao je: "Znas sta! Puno je mladji nego sto sam mislio."

Precesto podcenjujemo snagu dodira, smeska, ljubazne reci, uha koje nas slusa, iskrene pohvale ili najmanji cin paznje, a svi oni imaju snagu darovati nam zivot.
Ljudi ulaze u nas zivot za vreme nekog razloga, godisnjeg doba ili za citav zivot. Sve ih jednako primi!
Neka ovo dodje do srca onih koje su na poseban nacin dotakli neciji zivot. Neka spoznaju kako su nam vazni. Obeduj s Bogom!

I, hvala sto si mi dotakla zivot!

'Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji.Od trenutka kada napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje.Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci,nabode svoje telo na najduzi,najostriji trn.Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve.Cena te predivne pesme je zivot,ali citav svet zastaje da je slusa a Bog na nebu se osmehuje.Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli...ili bar tako legenda kaze..

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada
prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u”sladoledu od
cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao
potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da
izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu
poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica...Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio
da prodje ni jedan jedini dan,
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju
kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli
da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja
litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek
ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da
umirem...

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuina su komšije hvalile kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega je živjela jedna lijepa japanska djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je djevojka u drugom stanju.

Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", bijaše sve što on reče.

Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.

Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Osjećati unutrašnji mir čak i kada je čitava okolina okrenuta protiv nas je zaista sami vrh duhovne mudrosti.

Bilo jednom jedno dete koje se pripremalo doci na svet.
Jednog dana ono upita Boga:
- 'Gospodine, rekli su mi da ceš me sutra poslati na Svet, ali ja sam tako
sitan i nemocan, kako cu živeti tamo?'
Bog odgovori:
- 'Od svih anðela izabrao sam jednog za tebe. On ce te cekati i štititi.
Svaki dan će ti pevati i smešiti se. Tako ćeš ti osetiti njegovu ljubav i bit ceš sretan.
- 'Dobro, kako ću ih razumeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?' - zapita dete.
- 'Andjeo ce ti govoriti najljepše i najsladje reci koje ceš moci cuti na svetu
i pažljivo i sa ljubavlju naucit cete pricati.'
- 'Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štititi?
' - zabrinuto nastavi dete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- 'Tvoj će te anðeo uvek štititi, pa bilo to i po cenu njegovog vlastitog života.'
Dete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- 'Ali ja sam veoma tužan zato Te više neću moći videti.'
- 'Tvoj će ti anđeo uvek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene.'
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopreše do njega. Dete shvati da treba
ići pa postavi posljednje pitanje:
- 'Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo?'
Bog odgovori s velikim osmjehom:
- Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA!