Poezija poznatih

Desanka Maksimovic - Vernost

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad priđeš u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
biće dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvećem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Daleko si, a tako blizu,
skoro da ti cujem srce.
Ne trazim te u sebi,
a ti se tamo nalazis
k`o srna u hladu granatih hrastova.
Ne gledam te, a kao da vidim
odsjaj tvojih cistih,
krupnih i blagih ociju,
odsjaj meni dobro znan.

Jos si u mojim stihovima.
Pisuci ih
cini mi se kao da ih citam
zajedno s tobom.
U nekoj tajanstvenoj zemlji
sa plavijim nebom, vise sunca.
S tobom polazim opet
u svako novo jutro...
Gledam tvojim ocima zoru.

Obojim svaku misao
mirisom cvijeca procvjetalog
nakon dugih zimskih mrazeva.
Pazljivo...
Kao najvecu dragocjenost.
Da ne izgubi svoj miris
na dalekom putu
do tvog srca.

PIŠI MI...


Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
zivne u tebi iskra
kroz magicnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još ceka
tamo negde sred guzve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad sece košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pricaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako zurno
uvece koracaš Knezom...

Da li jos uvek pušiš?
Citaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj cemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reci i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' ce me mozda
tvoja prica zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li cu voleti...

Dragana Konstantinovic

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...
__________________Mika Antic

O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.

I opet Mika Antic

Ovu pesmu kao da je pisao za nas.........ljubljena.

VOLIM TE


Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.

Ne, ne prekidaj me.

Suti.

Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.

Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.

Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...

Boli.


Kad dolazim, pitam se cekas li me.

Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.

Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svjetla.


A nisam ti rekla:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.
A ja kasnim.


Volim te.
I volim sve sto si ti.


Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.


Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.


Bore na tvom licu i moje su.


I u tom trajanju ne znam da li sam ucinila sve za tebe
ljubavi moja.


Iskra Tanodi

Iskra je samo napisala ono sto mi osecamo, ljubim te dusom Ghost...

Ljudi u nasim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivaci u plitku vodu,
kao politicari u kombinacije,
iz cistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
vec davno izucili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostace zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
medj ljudima,
samo ce u hladnim nocima,
sami i prepoznati odjednom,
izaci na zacudjen sneg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nista sto se dogodilo nije izmisljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre jos covek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I jos kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali pricu koja nas uci ,
da je covekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....

Vesna Korac

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
»Čitav svijet je sretan, osim mene«.
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.


André Chenier

POSTOJI


Postoji mjesto gdje ljubav počinje
i mjesto gdje ljubav prestaje.

Postoji dodir dvije ruke
koji se opire svim rečenicama.

Postoji pogled što bukti kao veliko
vitlajemsko ognjište
ili malena acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna kao velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja
pomoću njih se ljubav bori i gradi,
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna...

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cijena njegova zna se tek mnogo kasnije.
Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mjesto gdje ljubav počinje i mjesto
gdje ljubav prestaje - a ljubav ne traži
ništa.

Carl Sandberg (1878-1967)

Ljubav ne prestaje ..........

Dodji

Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic

Poslao bih ti uzdah i cvijet,
poglede zalio stihovima.
Utkao te u najljepsi sonet.
Usne ti zasuo poljupcima.

Napravio bih fijaker od snova,
pa u njeg' upreg'o pjesme.
Prosuo zambak drumovima
kojim te sudbina ponese.

Ucinio bih da ne bude uvrijeda,
da sreca ti se u ocima gnijezdi
kad sunce u njih jutrom pogleda
da vidi lastu sto k' nebu jezdi.

Svaku bih poru tvoga tijela,
svaki treptaj vedrine tvoje
djulom i katmerom okupao,
pa makar sanjao nespokoje.

Pa makar boljela tvoja ljepota.
Srce mora da odu napise.
O jednom cvijetu ovoga zivota,
koji na ljubav jednu mirise.


Ibrahim Bego

1

ni u jednoj antologiji neznosti
nije zapisano tvoje ime

nijedna pesma nije mogla
tako nezno
da govori ono sto cuti

( najlepsa pesma nikada nije napisana
najvece istine nikada nisu recene)

i jednoga dana
kada beskonacno ZASTO postane
konacno TI

ti-tako mnogo jedna
(moja najlepse nenapisana pesma)

ni u jednoj antologiji neznosti
necu pomenuti tvoje ime

(najvece istine nikada nece biti recene
najlepsa pesma nikad nece biti napisana)


2.

uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno "ne smem"bila nevinija
od svih mojih razloga

moja najsentimentalnija legenda o neznosti
neodredjena dimenzija svih mojih cula
u namerama odjeka
neka najlepsa vecnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznoscu

mit o volim

uvek si za jedno "ne smem"bila nevinija
od svih mojih razloga
uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga

Mita Golic

Jutrima osunčanim sam te dočekala,
poput dunja čiji se miris širio,
nošen mislima i osjećajima,
podsjećajući na bakine skute,
na djetinjstvo, prvu ljubav, mladost.
Dunja, zrela i mirišljava,
na ormaru, u toplini sjećanja,
kao svjetionik moje duše,
kao znak moga srca.
Ugostila sam te u sebi,
okupala te čarobnim bojama i mirisom,
snove ti uronila u jesen,
mislima te svojim obavila,
kišu ljubavi prosula po nama i ostavila trag,
mirisni trag dunje, da nas sjeća na naše vrijeme,
prije nego prestanemo
trajati i odemo u vječnost.
Tebi sam podarila sebe,
miris svojih snova i ljepotu trenutka
uokvirenu ljubavlju
mirisne dunje.

Danja Djokić
Dahlia

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic

Poljubac sa tvojih usta
dopire do mojih čula,
jer mi ove duboke spilje
prenose tvoje rijeci svuda.
Prasina staza i sad miris
tvojih dugih stopala cuva,
i njuseci ih kao jelen
pratim te preko planina, suma...

Oblaci, onu koje volis,
crtaju iznad mojih kuca.
Podrais li joj, kao lopov,
od zemlje do nutrine, ljubav,
podignes li joj glavu, sresces
moje lice mokro od suza.

bog ne želi da imaš sunca
ne podjelis li sa mnom puta;
Bog ne želi da pijes ako
u tvojoj vodi ne zalutam;
ne pusta te da spavas osim
s mojom kosom sto grli srca.

Odes li, čak u mahovini
kraj puta slomice mi se dusa,
ujedace te zedji i gladi
sred svih nizina i svih brda,
i bilo gdje, sve veceri moje
biće rane krvavih mrlja.
Pokopavam iz jezika tvoga
mada će zov tvoj cuti druga,
ko ukus rasoli ja prianjam
sred grla tvog raspuknuta;
kada mrzis, pjevas ili zudis,
to tebi za mnom vapi dusa!

Odes li i umres daleko
zakopana ti saka huda
deset ljeta biće pod zemljom
da primi kapi mojih suza,
osjecajuci kako ti drhti
put tako sjetna, tako tuzna,
sve dok te moje kosti po licu
ne skriju prahom na kraju puta.

Gabrijela Mistral

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Mika Antic je to tako lepo rekao.

Oči imam za svetlo.
Za prolecno zelenilo, za belinu snega,
Za sivilo oblaka i plavetnilo neba,
Za sunčev sjaj danju,
Za svetlucanje zvezda noću
I za neverovatno čudo
Što ima toliko divnih ljudi.

Usta imam za reč,
Za dobru reč na koju drugi čeka.
Usne imam za poljubac,
Ruke - da pomažu i budu nežne,
Noge - da pođu na put k bližnjemu,
K onima koji žive u samoći i hladnoći.
A srce imam - za ljubav.


Phil Bosmans

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?
M.Antic

Osjetis li

prije sna...

dah kako ti lebdi iznad usne.
preko obraza ti klizne
sve do kose ..
pa se zaigra u trenu.
lavirintom tjemena
i kad pokupi tvoj miris
odleprsa tad u mrak...

to sam ja...
to te moje ruke
grle iz daljine
prije sna...
ja ti dodjem tek onako
da te dodirnem
i prevarim...
samu sebe
da sam tu, kraj tebe
da ti gledam oci
sklopljene
za nas...

Spavaj mirno
Ja
Pokrit cu te srcem.