Pisano ljubavlju

Hoću da moje danas tebi sutra bude juče
A tvoja java moj san
Hoću da ti vlasi postaju crnje gušće
A moje telo gipkije moj stari
Hoću da bar na jedan dan
Zaustavim vreme
Iako znam da ono ne postoji
A ne znam kako da duši objasnim te stvari
Njoj koja ne ume da stari
I koja vreme ljubavlju meri
A ne godinama
A opet
Tog neizmera se bojim
U nama

Preko moga dlana
jos se s vremena na vrijeme
kao toplo mlijeko prije spavanja
prolije slatka njeznost tvojih usana,
Umjesto soli
secer i med
na otvorenu ranu mojih nadanja.
Lazna je ta rijec "zaborav".
U bezboj sam te sitnih stvari urezala
kao skljocom u stari kesten.
Obojah tobom moje jutro i moje vece,
mirisu mi na te proljece i jesen
I tebe sanjam,
cijelu noc te sanjam...

Nasa ljubav obitava
u beskraju dubokog nedostajanja
istinom vezana,
ceznjom zaokruzena,
zeljna susreta,
obojena strahovima noci,
obelezena suzama,
rodjena u mojoj dusi,
od prvoga dana,
veruj sta god hoces,
zaista ti vidim osmeh,
osecam da bi smo se rado sreli,
samo kad bi mogli,
dok u tami,
ujedinjuju se srca nasa,
i bas smo kao deca,
preporodjena u toj radosti,
ti
ja
mi
osmesi slatki,
mi znamo da smo
zagazili u ljubavi,
otkricu ti moje lice,
u svoj poeziji koju cu ispisati,
i ostaviti na tvome uzglavlju,
prince mojih snova,
slatka i gorka istino,
ispricacemo tajne jedno drugom
bez prevare istinom prozete,
i dok ti pricam ushiceno,
ti se osmehujes,
a mi jos hodamo,
idemo zajedno,
sa svim nasim strahovima,
u cekanju,
u nedostajanju...

Zavolela sam te kad mi
u majci srce zakucalo,
ne, zavolela sam te
dok sam majci u mislima bila,
još ćerka nerođena...,
ne, zavoleh te, dok me je nana
pominjala grleći svoju kćer, moju mati
kojoj je šaputala:nek bude lepa
i dobra kao ti.
Zavolela sam te nekada
dok još niko moj nije ni znao
da ću se roditi i eto, već
tada sam te ovoliko volela.

ŽELJA JE OKOV DUŠE

"Reka postaje čista tako što teče, a čovek tako što ide napred"

Jedna devojčica.....moja....
u telu žene se krije ponekad izviri ali retko.....niko je ne vidi .....često je sama , boji se i plače.....
bori se sama u ovoj džungli...puno rada a malo igre....skrivena od pogleda...u telu žene.
Samo se od mene ne krije , samnom je ona prava maja devojčica, od mene se ne može skriti , ja je uvek vidim.
Njene vesele oči ,pune zvezdica.... njen osmeh .....
jedna devojčica.....moja.

I sta to bi sa nama?
Sve tuge se skupile u sitnici, a
tako mi po neka sitnica zagolica oci,
pa kazem kako mi je dim od cigarete
iritirao oko i da ja to ne placem.
Ona slika, oko koje smo se posvađali,
i zato što sam ja rekla da nisam tvoja mala devojcica,
jer sam volela tu sliku, jer zelela sam tu sliku,
zato sto smo na njoj ....par,
samo na trenutak, ali smo....par,
zato sto si mi par sati pre napisao divne reci,
zato sto dok razgovaramo telefonom,najmiliji
zvuci tvoga glasa mi smiruju dusu, opustaju
mi um,zato sto spavas na mojim grudima, odmaras
u mojim mislima, poskakujes i meskoljis mi se
u srcu,...
zato sto moras bas svaku moju napisanu
rec da analiziras, pa ja sam tek jedna
obicna...tvoja...da...
Mogla bih nabrajati tako,do sudnjeg dana,
sve te stvari koje me vezu za tebe.
Mogla bih pricati o nasim svadjama,
mom vikanju i tvom cutanju,
koje me je dovodilo do ludila,
i nagnalo na intenzivno razmisljanje i
zato sto bi, na kraju ispalo,
da sam se sama sa sobom svađala.
Mogla bih udaviti ljude pričama
o našim prepirkama ,
i zajedničkim borbama ,iz kojih bi ti naravno
uvek izlazio kao pobednik, i ona strana koja
je uvek u pravu.
Eh...
Da sam malo drugacija,razmislila bih o odlasku na
grupnu terapiju sa
anonimnim alkoholicarima
ili tek izlecenim narkomanima,
tek da im pokažem da postoji
i deseti krug Pakla
a to je ljubav bezrezervna,svepripadajuca,
moja ljubav ,na nogama od stakla.
Mogla bih...
Toliko je toga o cemu bih pricala.
Ali se bojim da sam preslaba
kada treba pricati o tebi.
Bojim se da cu vrisnuti i zaplakati...
Bojim se da me niko nece saslusati.
Bojim se da ce me udaviti precutana secanja.
Bojim se da cu prestati disati
a da nikom ne ispricam koliko sam te volela.

Eh...moj Len,
Tvoja Ves...

Obucena u ljubav..
Od glave do pete.
Ti oblacis me u osmehe..
U radost.. U srecu.
Kao malo dete.
Ja sam ta..
Opet svoja..
Nasmejana.
Hvala ti svete moj..
Za LJUBAV.
Za OSMEHE.
Za svaki pogled tvoj.

Obucena u ljubav..
I predobro mi stoji.
Sad su svi srecni trenuci
Doveka, samo moji.
Sreca, sreca..
Ljubav,ti i ja..
I da sam htela..
Nisam mogla biti srecnija.

Hvala onom gore..
Sto mi posla tebe..
Da te nema..
Ja izgubila bih sebe.
Hvala tebi..
Sto me cinis svojom..
Hvala ti ljubavi sto se zovem tvojom..

Dajem rec

..da cu te voleti dokle god budem disala..
..da cu
te ljubiti i kada usne ne budem osecala..
..da cu te grliti i kad me
ruke budu bolele..
..da cu te gledati i kad se oci budu sklapale..
..da
cu ti pricati i kad mi ne bude do price..
..da cu te sanjati i kad
ne budem spavala..
..da cu biti uz tebe i kad ne budem tu..
..da
cu misliti na tebe i kad mi krene po zlu..
..da cu te pratiti kroz
staze zivotne..
..da cu..


..da cu dati za tebe sve.. SVE!

Ove noci sve karte cu da ti
otvorim,sve cu ti reci nista necu
precutati,samo
nesipaj mi pice jer
ne zelim da se napijem.Hocu sve trezna
da ti
kazem,ne zelim od tebe nista da krijem.
Odacu ti tajnu svog srca,i
neka su mi
crveni obrazi,neka mi je tesna bluza
u njoj moje srce
samo za tebe kuca.
Kada ti budem sve ispricala,onda
odluci sta ce
sa nama biti,pa me povedi
negde kod Skadarlije,onda hocu da se
napijem,i
sve da razbijem.Jer u njoj niko
nista ne glumi,reci cu da te volim i
pusti
me onda da svoju dusu djavolu predam.
U kotlu svih mojih
kljucalih zelja.

Kada život pocne da nas lomi,
kada svet pocne da lici na ono
što jeste
a ne na ono što smo sanjali...

Kada se na našoj kuli rasprsnu
zaštitni zastori
i svojom ruševinom zatrpaju
nadu,
ja cu tvoje ime ispisati preko
varljivog neba...

Tamo gde cu ga videti i
zatvorenih ociju.

Duuušeeeeee
Duša u duši....
Eto šta smo mi
Moja dušica u tvojoj duši
Ugnjezdi se....znaš ovako..mmm

Čekaj....
Ne možeš ti da staneš u moju dušu
Vidi koliki si hahaha
A ja sam malecka...malena...mala Lena...
Mogu gde hoću da se smestim
Mogu i da čekam koliko hoćeš
Da dodjemo iz svih naših „moramo“
i da odlazimo jer moramo...ali ja te cekam
pa da se ušuškam .... i uživam
Ma i ti čekaš....ali nekako ...drugačije
Miran i staložen......a ja,ja sam nemirna
kao ...loptica skočica
Mesto me ne drži....mira nemam
Jeste....u pravu si....nemirna sam
Ali tvoja nemirnica...pobegoh ti iz zagrljaja,
jer se uplasih svojih osecanja i zelje da budes
sto duze tu...sa mnom, pa da bih presekla zelju...
ja sam se brzo izvukla iz tvog toplog zagrljaja...govoreci
moram da idem,moram da idem...
Ti me smiruješ,tvoj glas me opija,ti me uspavljujes...
A ja tebe uznemiravam
Skakućem ti po živcima
A ti na mojima sediš mrtav ladan
znamo da se nerviramo ponekad
kao što znamo i da se uvek volimo
i da nas život ne dira, Boga molimo
Ravnoteža.....
Vidiš da smo uravnoteženi
Sudbom dati jedno drugom na korišćenje,
još nam samo ona sedmica fali...
lepo mi je kad me celu obaviješ,
kada oko mene svoje ruke sviješ
Duša tvoja oko moje
Pa mojoj toplo...i sneno
Počinje da drema....
lep je spokoj u tvom naručju....mmmm...
Len cu...reptilicu,debeji,dušo...

Sresti
tebe, bila je sudbina... Postati tvoj prijatelj, bila je odluka... Ali
zaljubiti se u tebe, bilo je potpuno izvan moje kontrole

Ja volim moju naviku. Zagrlim jastuk, udahnem
duboko, zatvorim oči i gledam te do zore sa one strane podsvesti. Ti i
ne znaš za to... Možda samo ponekad osetiš da nisi sam, malo se
promeškoljiš i nesvesno uzdahneš ne želeći da se probudiš. I ja ne
puštam jastuk sve dok mi jutro ne otme san, a ti nestaneš do sledeće
noći...putujemo zajedno...

Pozelim....da se nevidljiva
uz tebe stvorim.
Da te vidim samo,
usnama dotaknem
i opet se u prošlost
pretvorim.....

Zelim da ostavim trag
pa kad budem izvan tvoje stvarnosti
da me prepoznas u svemu sto tvoje ruke dodirnu.
Da me u svakom tvom pogledu osecas kao zedj i glad.
Zelim da ostavim trag duboko u tvojim ocima
u cije dubine uronih
u kosama da se uvek talasaju
onako kako moje ruke zele.
Zelim da ostavim trag u tvojim prstima
da uvek ceznu.
Na tvojim usnama da me uvek zele.
Zelim da ostavim trag u tvom srcu da me uvek voli.
U tvojim koracima da se uvek vracaju meni...
U tvojoj dusi da se za mene moli
i da me nikad ne preboli.

Srce stade kao dete da se otima,
trazili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promasaje koji tiste,
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reci bi sve pokvarile,
samo se cutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Sta bih pozelela sebi....evo Crnjanski je bas to rekao...

‎" Dosta će biti ako jedne zime, iz vrta jednog zavejanog istrči neko ozeblo, tuđe, dete, i zagrli me. " - Miloš Crnjanski

Ako ti veceras u san dodjem I darujem te cistotom osecanja, Iskrenim osmehom i plavom pticom, Sto je ukradoh nekada davno, Hoces li oprostiti? Ako ti veceras u san dodjem I prekrijem te mirisnom kosom, Poljupcima lakim i nekom slutnjom, Da sam samo tvoja, Sta li ces reci? Ako ti od sna napravim bajku I dodirnem te fantazijom, Zaplovi tom iluziom Ne dozvoli jutru da nas razdvoji! Ako veceras u san ti dodjem I iskrenoscu obojim tvoje lice, Oprosti mi!

Pozelim li ikada plakati bez razloga
i biti tuzna iako bih trebala biti sretna
ili gledati u prazninu satima
i sutjeti...
Molim te,
budi uz mene.
Ne postavljaj previse pitanja
i ne trazi da opravdavam zasto
i zbog cega...
Ne pitaj me nista,
samo me zagrli
i daj da osetim da trajes samnom,
da dises pored mene
i da shvatas...
Samo mi pruzi ruku
i oseti drhtaj koji se penje mojim rukama
i ovaj nemir koji me otima..
Oseti, jer...
Moj ce dodir biti dovoljan da razumijes sve
bez ijedne rijeci.
Moj dodir mora biti dovoljan da otkrijes
da se bojim.
Moj dodir ce biti dovoljan da upijes
sva moja osecanja.

Ništa nije tako slobodno kao moja ljubav koju osjećam prema tebi


... Ništa nije tako lijepo kao tvoje lice dok gledam zatvorenih očiju


... Ništa nije tako ugodno kao osijećaj kad pomislim na tebe


... Ništa ne miriše kao jutra na tvoje poljupce

Ja se bez borbe neću predati,
Naivna moja ranjena ljubavi
U meni je dovoljno snage da se za nju borim.
Ukradite mi dan i ugasite mi sunce,
Istom ću vatrom ja da je volim.
Znam,moj usnuli meseče u travi,
Moja će duša za njom da pogine
I ona neće doći da svog junaka pomazi po glavi
I tu dušu da mu u oblake vine,
Znaš da ne plašim se bola koji mi ranu gori,
Da bih zbog nje prešao sav pakao sveta,
Jeste ,boli me telo i duša me boli
I ljubav mi je poput noći slepa,
Al dozvoliti neću da iz njenog oka
Ijedna suza više ikad isteče.
Eto daću joj svoje sunce,
Zauvek moje nek je veče.
Nek su mi drugarice duhovi u noći,
Moje neka je crastvo večite tame,
Al kada sinoć videh njene divne oči,
I njena ruka pade na moje rame,
Videh da je nikad nisam dovoljno ljubio,
Da je poljubcima nisam budio,
Načinio srećnom ko što nijedna nije bila,
A ona je moja ljubav,moj andjeo i vila.
Videh da je nikad nisam dovoljno grlio,
Čuvao od sveta,zlih duhova,ljudi,
Nikad joj rekao da sam se zaljubio
I da mi je ta ljubav uznemirila grudi.
Kažeš kasno je! Ma neka je!
U njene će ruke pasti duša mi i telo,
Al pre no usnim i lice mi prekrije velom,
Znaće da sam se borio i da je voleo,
Dovoljno da živi i da duša mi pogine zbog nje.
Da je voljena bila ljubavlju kakvom niko nije
Voleo ijednu nikada pre.

Nekome ko će razumeti
Sad shvatam: nismo došli
zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupljcima vida
ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i ruŠi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukČije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.


I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo
M.Antic

Plava zvezda
Iza suma,iza gora,
iza reka ,iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda plava.

Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta.

Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.

I jos dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.

Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje sasvim prave.

Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna....

I opet mi Mika cika misli

Volela sam naša ćutanja. Zato što su bila samo naša.Distancu nisam volela.Onda kad je trebalo da zajedno prelazimo dubine uličnih bara i držimo jedno drugom ruku, nismo.Ćutali smo. I pravili razmak.Ti si ga pravio.Odmicao sve bržim koracima sve dok se nisam umorila i prestala da pokušavam da te sustignem.Sad si samo podsetnik da sam se možda i ja trebala izmicati.Možda bi onda ti pokušavao da sustigneš mene.I možda bi ti uspelo.
I sve ostaje na tom Možda.Šta bi bilo kad bi bilo…Po tom pitanju se slabo još šta može uraditi.Više nisi tu.Bar ne onako kako je trebalo da budeš.
Nekad mi te spomenu, nekad mi pričaju o tebi.Zadrhtim svaki put, vide to… Ali te opet spominju.Namerno.A ja te namerno čuvam u sebi… Krijem te u svakoj i najzavučenijoj pukotini svog postojanja.Kao nešto što je moglo da bude, a nije.
Kao deo sebe.